Kibuci kao jedan uspesan model zajednickog zivota. Primer iz Izreala.

Komunizam, ili makar neka njegova vrsta, još postoji. I to u Izraelu, gde i danas opstaje oko 270 kibuca.

 

Kibuc je svojevrsno naselje ili selo koje funkcioniše po principu komune. U samom začetku, u prvoj polovini prošlog veka, osnivani su kao poljoprivredna dobra, ali danas kibuci imaju i svoje fabrike za proizvodnju raznih industrijskih proizvoda ili agencije za pružanje usluga. Princip je bio da je sve zajedničko, čak i deca. Ona su preko dana bila u školi, pa sa roditeljima, a uveče bi išla u posebnu zgradu gde su spavala. Danas, naravno, nije tako. Mnogo toga je privatizovano, ali je mnogo toga ostalo zajedničko ili podređeno zajednici. Kibuc Magen, u južnom Izraelu, bio je moja prva destinacija po dolasku u ovu zemlju. Domaćin mi je bio naš čovek, Goran Mekić, koji je odrastao u Beogradu, na Karaburmi.

Kada je lepo vreme, leti, svakog utorka se organizuju zajedničke večere za sve članove i goste kibuca

– U Izrael sam došao 1993. godine, odmah po odsluženju vojnog roka. Kako su mi prababa i pradeda sa majčine strane jevrejskog porekla, dobio sam pravo na finansijsku pomoć, boravišnu dozvolu i, godinu dana kasnije, državljanstvo. Prva destinacija mi je bila ovaj kibuc gde sam upoznao svoju suprugu Mejtal, i sada živimo ovde sa naše četvoro dece – kaže Goran.

Jedna zemlja sa više sistema
Izrael je danas jedna od retkih, ako ne i jedina zemlja gde postoji više sistema koji paralelno funkcionišu: u kibucima vlada socijalni komunizam, u gradovima kapitalizam, a religiozne zajednice upravljaju sobom u svojim naseljima i četvrtima.

 

Posebna zanimljivost života u kibucu jeste da se visina plate određuje prema potrebi porodice, a ne prema vrsti posla koji neko obavlja. Fizički radnik u polju, sa petoro dece, ima veću platu od direktora sa četvoro – to je efikasan način da se pospeši natalitet. Član kibuca se može zaposliti i van komune, ali svoju platu predaje kibucu koji mu onda daje platu po procenjenim potrebama, nevezano za to koliko je zaradio vani.
– To su pravila koja se poštuju, ali svako je tu na dobrovoljnoj bazi i ništa nije pod moranjem. Valjda zato i opstaje i funkcioniše – kaže Goran.

Goran Mekić na radnom mestu

U kibucu postoji i vrtić, škola, bazen i igrališta za decu, sve potpuno besplatno članovima. U kibucu žive i ljudi koji nisu članovi zajednice. Oni su tu iz raznih razloga: učenja jezika, posla ili zbog nekog od programa koji sprovodi kibuc. Radnici koji rade u kibucu, a nisu članovi, dobijaju platu kao bilo gde drugde u svetu, ali nemaju privilegije i popuste koje imaju članovi. U te privilegije još spadaju i godišnji bonusi i dividende, plaćene osnovne studije na fakultetu i polovina troškova master i doktorskih studija. Goran je neke od tih pogodnosti iskoristio.

 

Goranova supruga Mejtal na poslu sa decom

– U početku sam radio na farmi, a onda sam upisao i, o trošku kibuca, završio Fakultet za industrijski menadžment. Dobio sam posao direktora preduzeća za održavanje poljoprivredne mehanizacije u kibucu – kaže on.

 

Zgrada za ručavanje

Dan nakon dolaska, Goran me je odveo u obilazak kibuca. Svi su se javljali jedan drugome što me je podsetilo na naša sela, jedino što ovde niko nije pitao “čiji sam”. Ovo mesto se nalazi svega par kilometara od pojasa Gaze, što se moglo i videti po arhitekturi zgrada. Sve su imale ojačan krov armiranim betonom, a neke čak i “krov” preko krova, kao dodatnu zaštitu.

Bazen kibuca je lepo uređen i velik

Goran u svojoj kuci ima neki uređaj, nalik daljinskom upravljaču, koji, kako on kaže, svetli ukoliko se registruju granate iz pravca Gaze i daje 15 sekundi vremena za sklanjanje u sobu sa ojačanim zidovima. Pored toga, nije neobično videti ljude u kibucu kako šetaju sa pištoljem za pojasom. Kako kažu, to je više neka navika nego neophodnost, ali ne žele, za svaki slučaj, da se od toga odvikavaju.

– Kibuci su osnivani na mestima gde je to bilo moguće, ali i gde je bilo potrebe za tim. Stoga, veliki broj kibuca se nalazi u oblastima blizu granice koje je trebalo naseliti iz bezbednosnih razloga – objašnjava Goran i dodaje da je nekada država mnogo više ulagala u kibuce, dok je danas to značajno manje. Ipak, kibuci i dalje imaju važnu ulogu u zemlji. Gotovo svi novi imigranti tu prolaze kroz period adaptacije i asimilacije…

 

Kako se upravlja u kibucu
Član kibuca se postaje nakon odluke komisije za prijem novih članova. Ta odluka se donosi posle probnog perioda provedenog u kibucu od bar godinu dana. Niko ne postaje član automatski, čak ni deca rođena u njemu. Recimo, prošle godine u ovaj kibuc primljena je i porodica Rogozarski koja je u Izrael došla iz Pančeva. Iz kibuca svako može da izađe ako želi, a kibuc će mu čak i nadoknaditi deo sredstava ako su uložena u, recimo, izgradnju kuće u njemu. Kibucom upravljaju članovi kroz razne komisije. Tu je i Predstavnički savet koji čine po četiri predstavnika različitih starosnih kategorija kao i Kibučki savet u kome učestvuju svi zainteresovani. Ovaj poslednji donosi odluku o predlozima koji nisu usvojeni na nižim organima upravljanja. Članovi komisija i saveta biraju se na izborima na svake dve ili četiri godine na kojima učestvuju svi članovi kibuca kojih ima više od 200.

 

Izvor Blic