INTERVJU NEDELJE: LJILJANA BRALOVIĆ (47) IZ PRANJANA
Kukanje je u Srbiji jedina radna navika! (VIDEO)
Ljiljana Bralović (47) iz Pranjana voli za sebe da kaže da je seljanka koja piše pesme da umiri dušu. Sa suprugom i dvoje dece živi u selu koje je postalo poznato po improvizovanom aerodromu „Galovići“, odakle su četnici pred kraj Drugog svetskog rata spasli preko 800 američkih pilota. Nekada je u selu bila opština i pogoni za preradu voća i plastike, ali su ih komunisti premestili u Gornji Milanovac da bi selo kaznili zbog saradnje s generalom Dragoljubom Mihailovićem, koji je za vreme rata i u familiji Bralović bio rado viđen gost.
Ljiljana Bralović (47)
– U trećem milenijumu gazimo blato do kolena, a kada sevene blic foto-aparata, nestane nam struje – ne mora ni da zagrmi. Nažalost, danas je tako u gotovo svim srpskim selima. Pa nije Draža za vreme rata bio gost baš u svakom selu u Srbiji – uz podsmeh kaže Ljiljana.
Odakle takav cinizam?
– Nije to nikakav cinizam. Od Drugog svetskog rata sistematski se radi na uništavanju srpskog sela. Radnika možeš da uceniš, da ga nateraš da misli i ono što ni u snu nije snio. Seljak je nezavisan, ima svoj posed, izvore prihoda, svoj stav. Naravno, kao takav nepodoban je vlastodršcu. Kome treba podanik koji misli? Pošto seljak nije hteo pod korbač, uzeli su mu decu. Od bogatog i nezavisnog seljaka napravili su siromašnog radnika, zavisnog po svakom osnovu. Danas smo bogata zemlja puna siromašnih građana. Otuđeni smo od boga, tradiciju preziremo, siromaštva se ne stidimo, kukanje nam je jedina radna navika.
U Srbiji kao da je sramota biti seljak?
– Ispada da je tako. U Engleskoj ako nemaš zemlju u posedu 150 godina kroz kolena, ne možeš dobiti plemićku titulu! Samo Srbi ostave opanke u vrzini, obuju cipele i popljuju mesto iz kog su krenuli. Na prečac postanu varošani i kad god nekoga hoće da uvrede kažu mu – seljačino! Odakle nam toliki varošani? Jesu li vanzemaljci naselili Beograd? Sa kog evropejskog dvora su emigrirali intelektualci u naše varoši? Jesu li ti poslanici, doktori, generali, akademici baš svi rođeni u gradu? Ko je rodio Mišića, Stepu, Teslu?
Šta vas onda motiviše za život na selu?
– Pitaju me često kako to da živim na selu. Kreativna, nadarena, komunikativna… A ja im kažem da čovek može da živi i na goloj steni ako tu nađe sebe. Ljudi su na Meteorima sagradili manastire na golim stenama na visini od preko 500 metara i tu žive. Svaki kamen, svaka greda, sve je u rukama izneto uz kozju stazu. Čak i zemlja za vrt! Neko je tu u veri i usamljenosti našao sebe i smisao života. Zašto onda bežati iz plodnog i rodnog šumadijskog sela, bogom danog da se u njemu živi i uživa? Ja volim svaku travku, svako drvo i breg moga sela. Volim ljude, tradiciju, običaje. Volim nezavisnost koju samo seljak može da ima.
Znači, nije ni tako loše?
– Jedno je sigurno: seljaci su mnogo opušteniji od varošana jer ne brinu o tri elementarne stvari – da će umreti od gladi, da će se smrznuti i da će ostati bez posla. Većina savremeno-civilizacijskih blagodeti, zamislite, stigla je i u selo. Većina domaćinstava ima telefon, internet, auto… Mladi (ako ih ima) idu na koncerte, utakmice i pojedine kulturne događaje. Na promociju mojih knjiga dođe pola sela, a u Beogradu, kada autor okupi sedam ljudi, sve novine objave da je književno veče bilo dobro posećeno. Sve moje komšije čitaju, poznaju istoriju i tradiciju. Imaju genetsku mudrost i pored prirodne selekcije, koja je neminovno oslabila intelektualni nivo srpskih seljaka. Školovali su se i odlazili najbolji i najinteligentniji. Ne znam kako su se posle modifikovali u intelektualne invalide – malograđane.
Napisala sedam knjiga
Ljiljana je počela da piše poeziju još u gimnaziji, ali je prvu knjigu pesama, „Ptice su stvorene da lete“, objavila 2000. Dve godine kasnije iz štampe je izašla i druga zbirka pesama pod imenom „Balada zaboravljenom“. Ova darovita pesnikinja objavila je još tri knjige pesama: „Daleki koreni“, „Oči koje me traže“ i „Čovek i zid“, zbirku dečjih drama pod nazivom „Nije luda luda“ i knjigu pripovedaka „Priče ispod ožiljka“. Predsednica je književnog društva „Zapis“ iz Gornjeg Milanovca i član Udruženja književnika Srbije. U svojim pesmama piše o krizi na selu, a nedavno je na „jutjubu“ postavila pesmu „Krik za Srbiju“, kao poslednje upozorenje Srbima da će uništenjem sela uništiti i sami sebe.
Zvanična politika obećava bolje dane?
– Doskora su obećavali samo pred izbore, a sada sve češće i bez njih. Shvatili valjda da još samo seljake mogu da lažu. Je l‘ da da lepo zvuči: regresi, povraćaji, donacije, podsticaji… Kupio bi čovek deset hektara i došao da prevrće ovu crnu i čemernu zemlju kada sluša ministre i savetnike! I mi seljaci zadovoljno trljamo ruke: pogledao bog i nas! Srećni smo sve dok ne odemo po te đavolje darove.
Hoćete da kažete da je u stvarnosti sve drugačije?
– Ma da, jer onda krene zabava: na ovo imaš pravo, ako uradiš ono, a ono nikako bez ovoga. Donesi otud ovde, pa sada ovo onde, e, za ovo si zakasnio, na ovo nisi ostvario pravo, ovo je namenjeno za velike… Svaki seljak bi morao da zaposli po jednog pravnika i jednog ekonomistu, pa da možda i iskamči od države ono što mu je zakon velikodušno ponudio.
O svojoj deci
Anka završava veterinu, voli selo i verujem da bi rado živela okružena životinjama i prirodom. Milan je umetnička duša, studira grafički dizajn, posao koji može da radi gde god poželi. Ja ih ne uslovljavam i ne ograničavam. Želim da se razlivade na onu stranu gde ih srce vodi. Želim da budu srećni, ali ne po mojim merilima sreće, već po svojim.
Ne beži od sela i korena! Ljiljana Bralović (47)
Gde grešimo?
– Boli me kad vidim da moj narod pati, a pati, to je evidentno. Pati daleko više nego što za to ima stvarne razloge. Mediji nam nameću dobar deo patnje jer nam nameću i dobar deo potreba. Bombarduju nas informacijama o bogatim, nezasitim, večno gladnim materijalnog i ekskluzivnog. Onda i mi patimo što nismo kupili najskuplji „mercedes“, nismo letovali na Majorci, nemamo markirane krpe… A niko da se požali na malo lepih reči, nežnosti, ljubavi i umetnosti. Kako da se žali običan smrtnik kada za tim ne vape ni naši ideali: folk zvezde, sterlete, modne ikone. Konformitet je ispred duševnog blagostanja, te smo nesrećniji od nesrećnih.
Ima li nade za Srbiju?
– Verujem da ni prorok Jeremija to ne bi znao. Kad ovi naši političari sve isprobaju, možda i shvate da ova naša lepa, rodna i blagorodna Srbija može da živi jedino od poljoprivrede i možda malo od turizma. Kada se donesu pravi, pojednostavljeni zakoni i počne njihova primena, kada seljak ne bude više građanin drugog reda, kada se budu znale cene, način otkupa i plasmana proizvoda, možda će nam svima biti bolje. Kada će to biti, ne znam. Hoće li? Mora. Inače ćemo nestati.
izvor
alo.rs
Svi u selo 