Kako napraviti manji plastenik, za malo novcva. U slikama korak po korak

Baštovan Dejvid Lefernej napravio je plastenik za manje od 50 evra, ali je pri tome koristio dosta recikliranog materijala..

Ovaj plastenik je širok oko 3,3 metara i dugačak blizu 5, a najviša tačka luka doseže do 2,3 metara. Naravno, Dejvid kaže da svako može da prilagodi dimenzije svojim potrebama, ali da je za manje plastenike namenjene skromnim kućnim potrebama dovoljna širina između 3 i 3,5 metara.

Po njegovoj kalkulaciji, ova širina može da obuhvati 2 reda sadnica i vrlo široku stazu između njih, dovoljnu da može da prođe kosilica za travu.

---

Kako Dejvid napominje, treba biti oprezan sa promenama dimenzija. Naime, svaka promena u razmeri može da bude rizična jer luk treba da bude takav da se na krovu ne zadržava eventualni sneg i da kiša može lako da se sliva. Takođe, nije dobro ni da se kosi zidovi spuštaju do zemlje pod suviše oštrim uglom – zbog male visine nećete moći ni da koristite zemljište uz zid. 

---

 

Dejvid je započeo konstrukcijom prednjeg  i zadnjeg zida i to u svojoj garaži – na podu je obeležio razmere i savio poluobruče od plastičnih cevi (slika 1).

 

Krajevi savijene cevi pričvršćuju se za drvenu letvu pomoću šrafova (slika 2)

 

Dok je konstrukcija na podu, obeležite veličinu vrata koja vama odgovara i dodajte adekvatne letve da formirate ram (slika 3).

Učvrstite uglove pomoću lepka, a cev dodatno pričvrstite šrafovima. Dejvid je upotrebio i plastične obujmice (slika 4) ali vi možete da se poslužite i žicom.

Ovakav sistem daje relativno laku ali dovoljno otpornu konstrukciju. Važno je da uz ivice obruča bude dovoljno drvenih elemenata uz koje ćete moći da pričvrstite plastičnu foliju (slika 5).

Plastičnu foliju zategnite preko cevi, presavijte do unutrašnjeg dela rama i pričvrstite heftalicom (slika 6).

Pažljivo odsecite višak folije (slika 7).

Isecite foliju na mestu gde će biti vrata, ostavite desetak centimetara za prevrtanje folije preko letvi (slika 8).

Prevrnite višak folije preko letvi i pričvrstite heftalicom (slika 9).

Obeležite lokaciju za prednji ram na tlu i postavite metalne stubove (slika 10)

Dejvid je iskoristio neke preostale stubove od prethodnog projekta – pošto je građevinac, ima dosta materijala koji može da reciklira.
Za stubove je pričvrstio ram za prednji deo staklenika – onaj sa vratima, koristeći neobične, ogromne plastične obujmice (ali preporučuje i upotrebu jače nerđajuće žice) – slika 11.

Postupak postavljanja “rebara” plastenika

Na isti način je postavljen i zadnji deo plastenika a onda je između prednjeg i zadnjeg rama zategnut građevinski konac kako bi se obeležila mesta za “rebra” plastenika
(slika 12).

Za ankere “rebara” upotrebite gvozdene (čelične) šipke, a razmak može biti oko 0,8 m (slika 13)

Sada vam za instaliranje PVC cevi za “rebra” treba dva minuta – isečene delove samo navucite na ankere od šipki (slika 14).

Pošto u Dejvidovom kraju često padaju obilne kiše, odlučio je da plastenik učvrsti i dužnim lajsnama (slika 15).

Sa strane je dodao i dužne letve (slika 16).

Isekao je plastičnu foliju za “telo” plastenika i pripremio dugačke letve koje će je pridržavati po ivicama (slika 17).

Plastiku je pričvrstio za letve a onda je bilo dovoljno samo da prebaci tako napravljenu rolnu preko konstrukcije (slika 18). Letve je podvukao pod konstrukciju prednjeg i zadnjeg rama i pričvrstio ih.

Kako Dejvid kaže, čitav ovaj opis ostavlja utisak da je u pitanju veliki posao, ali potrošio je zapravo mnogo manje vremena nego što se to čini.

Srediti ostale potrebne sitnice i plastenik je gotov.  Srećno!

 

 

 

 

Beogradjanin Avio-mehaničar posao u “Jatu” i život na asfaltu zamenio je životom na selu-ovcama i pčelama

BEOGRAĐANIN IZ BLOKOVA POBEGAO NA SELO “Radim od jutra do večeri, ali nemam ni gazdu, ni šefa”

Posao avio-mehaničara u nacionalnoj avio-kompaniji i život na asfaltu Novog Beograda Saša Krstivojević (38) je zamenio ovcama i pčelama na očevini u selu Krčmar, podno Divčibara

Lakše je sa životinjama nego sa ljudima

“Neću da budem robot, nego svoj gazda”, objašnjava zašto je, za razliku od mnogih drugih, “migrirao” u suprotnom pravcu, iz velegrada na planinu.

Umesto u avio-servisu, s obzirom na to da ima diplomu vazduhoplovnog tehničara i godine staža u privrednoj avijaciji “Jata”, Saša danas radno vreme ima u ovčarniku, pčelarniku, među zasadima maline i šljive u Krčmaru. Domaćinstvo njegovih roditelja već godinama se uspešno bavi seoskim turizmom, a lane su osvojili i srebrnu medalju za rakiju na Sajmu šljiva. Teče med od pčela, mleko, sir i meso od ovaca.

– Diploma je mogla da me odvede u inostranstvo, da sreću potražim tamo, mada sam i u novobeogradskim blokovima, gde sam odrastao, imao stan, posao i sve uslove za život. Ipak, odlučio sam se za selo. Život u velegradu se pretvorio u stalni stres i jurnjavu za nečim materijalnim, nečim što ne pričinjava nikakvo dugotrajno zadovoljstvo. Shvatio sam da se u toj trci pretvaram u nekog robota, a to nisam želeo. Zato je logičan izbor bio Krčmar – otkriva Krstivojević, dodajući da se nijednog trenutka nije pokajao što se “premetnuo” u seljaka.

Ne smeta mu ni što je, spreman za rad, na nogama već pre svanuća, ni što se iz novih “kancelarija” pod vedrim nebom odjavljuje kada sunce uveliko zađe za Divčibare.

Lakše sa pčelama nego sa ljudima

– Taj umor koji me stigne na kraju svakog dana je kao umor posle dobrog treninga, dakle, ostavlja me ispunjenim. Ali, sve što napravim, sam sam napravio. Nema gazde ni šefa. Uostalom, ako bismo svi bili direktori, doktori i razni menadžeri, ko bi onda ostao da ih hrani? Srbija je i dalje poljoprivredna zemlja, ja sam se našao u tom seljaku i osećam da je najveće blago u tome da budeš na svom i radiš za sebe – ističe Saša.

 

Izvor. blic.rs

Zene i majke koje su same izgradile kucu

Ovo su dva primera majki i zena koje su same izgradile svoju kucu za sebe i svoju decu.
Pogledajte i sami.

Prva je sa nasih prostora:

Srpkinja svojerucno trospratnu kucu sazidala – Jahorina planina

 

Samohrana majka sa četvoro dece napravila kuću prema uputstvima sa Jutjuba

Kara Brukings je nakon razvoda sa nasilnim mužem ostala sama sa četvoro dece, i 2008. g. odlučila je da samostalno napravi kuću koristeći savete Jutjuba. Kara je jednostavno želela da svako njeno dete ima posebnu sobu, ali nije imala para da kupi kuću.

U to vreme Jutjub nije bio razvijen kao danas, tako da je bilo mnogo manje sadržaja na sve teme, uključujući i savete za izgradnju kuće. Bez obzira na to, Kara je uspela uz pomoć svoje dece da samostalno sagradi kuću, i dobila je na kraju dozvolu od grada za potpuno legalan i ispravan projekat.

Ne želi da moli za platu. Otišao u planinu da čuva ovce, živi bez struje i ne zali se

Radovan Popović (36) iz sela Vrbić kod Krupnja odlučio je da živi u planini, na imanju svog pradede, bez struje i bilo kakvih drugih pomagala primerenih 21. veku.

Radovan obnovio pradedinu kolibu izgrađenu 1936

Popeo se Radovan na vrh Miletine kose, na 920 metara nadmorske visine, založio ognjište u kolibi sazidanoj 1936. godine i počeo da gaji ovce. Sa svoje dve ruke obrađuje i 10 hektara zemlje, a svaka parcela je kao pod konac sređena, pokošena ili uzorana.

Radovan kaže da je sam odabrao svoj put, potpuno drugačiji od onoga kojim su krenuli njegovi vršnjaci, rešen da ispuni zavet predaka da se zemlja ne zapusti i ne zaraste u korov.

– Radio sam ja u nekim firmama, u Vojvodini, od jutra do mraka. Spavao sam u hladnim sobama i čekao kada će se gazde smilovati da mi isplate zarađeni novac. Dok su moji drugari krenuli nizvodno, iz sela ka gradu, tražeći lepši i lakši život, ja sam odlučio da krenem težim putem. Uzvodno, uzbrdo ka Vujičić vodama i kolibi svog pradede. Nisam se pokajao jer sad živim od svog rada i u svojoj slobodi – priča Radovan.

U selo nije silazio dve godine, a do Krupnja odlazi tri ili četiri puta godišnje da kupi namirnice i dopuni kredit za mobilni telefon, koji mu omogućava kontakt sa ostatkom sveta.

– Pošto ovde nema struje, kupio sam jednu malu solarnu ploču, koja mi je dovoljna da napunim baterije za mobilni i tranzistor i da uveče uključim jednu sijalicu, da ne sedim u mraku. Inače, ustajem u četiri, a ležem oko ponoći i ništa mi nije teško – priča Rade, o kojem i ljudi iz Krupnja imaju samo reči hvale. Kažu, retko ga viđaju, ali su svi oduševljeni njegovom hrabrošću da živi ovakvim životom.

Nekada je u blizini Radovanove kolibe bilo još desetak koliba u kojima su ljudi boravili od proleća do kasne jeseni, ali danas nema nikoga. On je sam i društvo su mu ptice, ovce i poneka divlja zver.

– Nije me strah, navikao sam. Sretao sam vuka, ali nije bilo problema. Srećom, nema ih mnogo. Brinem o svojih 60 ovaca, jaganjcima i to mi je zadovoljstvo. Ovde sam našao svoj mir i da mi je struje, da mogu kupatilo da sredim, jer vode imam sa izvorišta, sve bi mi bilo potaman – kaže Radovan.

Postao junak filma

Dobrivoje i Dobrila Pantelić, autori velikog broja dokumentaraca iz ovog kraja, snimili su film o Radovanu, koji je posle emitovanja na lokalnim televizijama privukao veliku pažnju. – Odmah su nas pozvali dobrotvori spremni da pomognu Radovanu. Ali, on ne traži milostinju, čak se i ljuti ako mu neko ponudi pomoć. Dogovorili smo se da ono što su prikupili dobri ljudi prihvati kao novogodišnji poklon – priča Dobrivoje.

 

Izvor. blic.rs

Kako se vodi biznis na selu u 65. godini

Porodica Šekler iz sela Rudno osnovala je etno restoran i ugostiteljsko domaćinstvo početkom devedesetih godina prošlog veka. Posle više od dve i po decenije rada i danas dočekuju domaće i strane turiste na obroncima Golije.

Glava kuće je Milijana Šekler. Ona je i domaćica i marketing menadžer i glavna kuvarica. Drži porodicu na okupu i rukovodi poslom. Ima 65 godina.

Milijana kaže da nikada nije radila ni u državnoj ni u privatnoj firmi, ali je imala želju da počne nešto da radi za sebe. Deca su porasla pa ih je trebalo školovati.

„Kada smo počeli da se bavimo ovim poslom nismo imali mnogo novca, ali smo imali dobru volju i spremnost da radimo. I krenulo je kako treba. Davne 1990. godine otvorili smo restoran „Beli bagrem“ koji i danas radi, a turizmom smo slučajno počeli da se bavimo. Jedna gošća u restoranu se družila sa nama i u jednom trenutku me je pitala da li bi htela da je primim da u toku godine dolazi kod mene, da boravi u mom domaćinstvu i da je spremna za to da plati“, seća se Milijana svojih početaka u ovom poslu.

Tako je sve krenulo, počeli su i drugi da se interesuju, oni su ozbiljnije ušli u ovaj posao, postali su vidljivi na internetu i ulagali su sve više da bi povećali svoje kapacitete i pružili što kvalitetniju uslugu.

Milijana kaže da im niko nikad nije pomogao već su sve finansirali iz svojih sredstava, postepeno i onoliko koliko su mogli. Svake godine prelazili su stepenik po stepenik – sakupe nešto novca pa ga ulože u posao.

Ona naglašava da većih problema u poslovanju nije bilo, osim perioda hiperinflacije kada je sve gubilo vrednost preko noći jer sve što bi se danas zaradilo sutra već nije vredelo ništa. Zbog toga su dinare odmah morali da prebacuju u nemačku marku da bi sačuvali zaradu.

„Moj princip poslovanja je da sve radim profesionalno. Proizvodim samo ono što treba meni, mojoj porodici i mojim gostima. Oni kad pođu kući obavezno kupe i ponesu sir, kajmak, brašno od heljde, projino brašno, slatko i džemove. Kažu da je to kvalitet i svi se vraćaju ponovo po ko zna koliko puta“, priča Milijana.

Zanimljivo da se mali privrednici vrlo retko žale na uslove poslovanja iako svi znamo da oni nisu najpovoljniji. Za Milijanu u tom smislu problema nema.

„Uslovi poslovanja su super. Pa ja sam posao proširila. U nekom trenutku sam mislila i da stanem, ali evo i dalje proširujem kapacitete da bih mogla da ugostim sve koji žele da dođu u naše „Domaćinstvo Šekler““, naglasila je ona.

Za nju su izazovi – kako dočekati stranog gosta, kako komunicirati sa njima, kako se ophoditi kada vam dođe neka poznata ličnost ili velika grupa turista.

Ona kaže da radi ono što voli, a posao je toliko ponekad ponese da se dešava da radi i po 24 sata i potpuno zaboravi da ima 65 godina.

„Svakom bih poručila da ukoliko želi svoju firmu krene u posao sa dobrom voljom i pozitivnom energijom. Da posao shvati ozbiljno i onda nema čega da se plaši. Uspeh će doći“, savetuje Milijana.

Da može da vrati vreme Milijana kaže da bi se istim poslom bavila ali bi znala za lakši put i sigurno bi napravila jedno veliko etno selo, jer to je njen najveći san.  Vrlo je moguće da će to i uraditi jer još ima energije, volje i motivacije da to ostvari.

 

Izvor: BIZLife

Slozno selo-primer za sve. Kada se ljudi sami organizuju

Zgrada Doma kulture u selu Kovačevac nadomak Mladenovca dugih 17 godina ležala je napuštena, gotovo u stanju raspadanja, kada su meštani rešili da uzmu stvari u svoje ruke – i danas je ovo najveselije mesto u selu!

Zgrada je godinama bila napuštena

Bez ičije pomoći, ljudi iz Kulturno umetničkog društva “Ljubomir Ivanović Gedža” organizovali su se i ušli u zgradu koja dugo nije imala ni vodu, ni struju. Napuštena bina godinama nije videla predstavu niti nastup, a zgrada je dugo služila samo za glasanje kada se ono održava. Zato su deca, meštani i članovi KUD-a uzeli stvari u svoje ruke.

– Na samom početku radova dobili smo 50.000 dinara od opštine i to nam je do sada jedina pomoć od institucija. Uz pomoć ličnih donacija, besplatnog rada dece i meštana napravljena je nova bina, obnovljene su elektro i vodovodne instalacije, sanirani su toaleti, napravljen je klub za decu, sala za nastupe je opremljena novim reflektorima, zavesama, okrečen najveći broj prostorija, saniran krov, prostorije opremljene stolovima, klupama, raznom opremom…  – priča ponosno predsednik KUD-a Milan Mitić.

Samoorganizovanje

..i najmladji u akciji

Kako kaže, ovo je redak, ako ne i jedinstven slučaj da se iz napuštenih državnih zgrda ne uzima, već da se volonterski i o privatnom trošku sređuju. Sve to zahvaljujući meštanima, koji su nesebično doprineli, koliko je ko mogao. Jedan od njih je i Božidar Ivančević (24), momak kog je Srbija upoznala i zavolela kada je otplatio čitav dug za struju đacima u Gračanici. Iako živi i radi u Stoklhomu, nedavno je bio u svom rodnom selu i oduševio se kada je video šta su sve ljudi sami uradili.

– Momci iz KUD-a obavljaju nezamisliv posao, oprema i nošnje se pozajmljuju iz drugih mesta po Srbiji. Zamislite samo Nemanju Radojkovića, inače glavnog trenera i organizatora svega, kako isti dan kad je priredba odlazi na nekoliko različitih lokacija po Srbiji da bi na svoj obraz pozajmio opremu samo za to veče, a onda je sutradan vraćao istima. I sve to samo zato što nemaju sredstava da iznajmljuju opremu koja košta 140 dinara po danu po osobi, a kupovina opreme je preskupa, radi se o par hiljada evra – kaže Božidar.

A vesela dečica, njih oko 150, redovno trenira folklor u ovom udruženju i s ponosom nastupaju na novoj, sređenoj bini, ali i širom Srbije. Kako bi im u tome pomogao, Božidar je rešio da kupi nošnje i svu opremu koja im je potrebna kako bi nastavili sa nastupima! Kako kaže, on na ovaj način želi da podstakne da deca nastave sa kulturno umetničkim obrazovanjem kako bi ih to uizvelo na pravi put.

– Između ostalog većina učesnika u renoviranju Doma su inače moja braća, svi živimo u jednoj ulici gde smo svi rođaci i gde imamo sve vrste zanatlija, od policajca do vojnika. Svi smo udruženi i svi vodimo računa jedni o drugima. Mislim da je to jedina ulica u Srbiji u kojoj se nismo obraćali državi ni za šta, već smo sami nekako finansirali sijalice za uličnu rasvetu i to postavili da nam deca na bi išla po mraku. U ulici na razmaku od oko 200 metara imamo preko 20 dece i to je ono na šta smo najponosniji – priča Božidar.

A danas nova, renovirana i puna sala ljudi..

Danas je Dom kulture najveselije mesto, na kom deca redovno igraju, a ponosni roditelji i rodbina pune renoviranu salu. Međutim, fantastični meštani Kovačevca nisu tu stali – sada imaju sledeći projekat koji će takođe sami da urade, a to je restauracija Crkve prenosa moštiju Svetog Oca Nikolaja, koja već dugo čeka sređivanje krova i fasade.

Momci iz sela, inače majstori za fasade, organizovali su se i odlučili da ne naplate svoj rad, i pridružio im se čak i čovek koji iznajmljuje skelu – jer ni on za to neće tražiti novac! Sredstva, i to ne mala, potrebna su samo sa materijal, a Božidar je rešio da i ovog puta pomogne svojim prijateljima i komšijama pa je donirao sva sredstva potrebna za fasadu i krov crkve.

 

– Tako smo se mi mlađe generacije organizovali da sve to odradimo i ostavimo lepe tragove iza nas kao primer svojoj deci kako trebaju život živeti. Ja sam dolazio u Srbiju prošle nedelje samo zbog toga, i zajedno sa sveštenikom i majstorima sam izvrsio kontrolu stanja crkve, odlucili smo sta nam je najbolje činiti i isplanirali sve tako da radovi počinju u ponedeljak 18. aprila – ponosan je naš humani sagovornik.

I tako su žitelji Kovačevca, jednog malog mesta nadomak Mladenovca, postali pravi uzor za sve Srbe. Oni sada maju nove planove i želje, pa se nadaju da će imati pomoć kako države tako i drugih ljudi koji su spremni da podrže ovakve akcije.

– Najmanje će nam trebati finansijskih sredstava, tako da ne treba to da ih plaši. Mi smo jedno organizovano selo koje ima za cilj da svoju decu izvede na pravi put, ne očekujemo previsše od države, ali postoje stvari u kojima se to ne može izbeći, tako da im moramo oduzeti bar malo vremena – zaključuje Božidar.

 

Izvor: 24sata.rs

 

Video priručnik za samogradnju solarnih kolektora

1. DEO:

Autor priručnika je Bruno Motik. “Papirnatu” verziju ovog priručnika, s popisom materijala i nacrtima, možete besplatno preuzeti u .pdf formatu s adrese: OVDE

 

2. DEO

Zelena akcija predstavlja drugi deo video priručnika za samogradnju solarnih kolektora za pripremu tople vode. U prvom delu mogli ste videti kako izgraditi kolektore (one crne ploče koje se bično postavljaju na krov kuće), a u ovom delu nauči ćete kako izgraditi spremnik topline (kako bi topla voda iz kolektora ostala topla još neko vreme nakon što sunce zađe iza horizonta ili iza oblaka).

Autor priručnika je Bruno Motik.

Kako izabrati idealan solarni kolektor

 

Primer zadovoljnog koji govori kako  je živeti u takvoj kući i koji su benefiti korišćenja

 

Ekološka sušara za voće i povrće

ISKORISTITI BESPLATNU ENERGIJU SUNCA

po principu URADI SAM

Sajt koji se bavi ovom temom, upućuje kako sam napraviti!

OVDE

 

Podelite i vi svoje znanje i iskustvo sa ostalima u komentarima ispod ovog teksta ili u fejsbuk grupi: Majstorija

 

 

Štrikanje i heklanje je zdravo-sprečava niz bolesti. Naučite i vi tu veštinu, evo kako..

Pletenje podstiče osećaj ponosa, uspeha ali i sprečava niz bolesti kod žena koje dnevno izdvoje sat i dvadeset minuta za ovu aktivnost

 

Majstorija- zanati i domaca radinost 

Osobe koje pletu i heklaju smatraju da bavljenje ovakvim rukotvorinama ima terapeutsko dejstvo. To je potvrdilo i jedno istraživanje iz 2013. godine koje je sprovedeno na 3.500 osoba, koje je pokazalo da se 81,5 odsto učesnika osećalo srećnije nakon pletenja.

Ali da li ovakvi hobiji mogu da imaju dugoročne pozitivne zdravstvene koristi?

“Aktivnosti poput ovih koje stimulišu mozak korišćene su od strane terapeuta za ublažavanje simptoma depresije, kao i da bi se kod pacijenata obolelih od Parkisonove bolesti poboljšale motorne funkcije”, rekla je Šeron Gutman, terapeut na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku.

 

Ona je otkrila da bavljenje aktivnostima kao što su slikanje, rukotvorine, muzika, meditacija, sitne kućne popravke i čitanje stimulišu mozak, smanjuju efekte bolesti koje su prouzrokovane stresom i sprečava smanjenje kognitivnih sposobnosti.

Studija iz 2012. u kojoj je učestvovala 1.321 starija osoba, a koju je sproveo profesor neurologije i psihijatrije Jonas Geda sa kolegama, pokazala je pozitivne efekte pletenja, heklanja i igranja igara. Skoro 200 učesnika imalo je blago kognitivno oštećenje, stanje između normalnog starenja i demencije. Istraživači su otkrili da oni koji su se bavili rukotvorinama, kompjuterima, igranjem igara i čitanjem su imali 30 do 50 odsto manje šansi da obole od neke vrste oštećenja mozga, za razliku od onih koji se nisu bavili ničim.

 

Duže vunene čarape, modernog dizajna  (updete, slika sa fejsbuka)

Gutman kaže da je jedan od razloga taj što se angažuje nekoliko režnjeva mozga, a njihovim aktiviranjem stimuliše se povezivanje nerava koji onda funkcionišu brzo i efikasno. Što više koristimo ove veze kako starimo, izgleda da sve više čuvaju funkcije mozga i sprečavaju bolesti poput demencije.

Ovde mozete da se priključite  fejsbuk grupi koja okuplja različite zanatlije i ljude koji vole da majstorišu:

Majstorija- zanati i domaća radinost 

Možete čitati i skinuti odličan priručnik za one koji se žele baviti štrikanjem (pletenjem)

Burda- Zadovoljstvo u Pletenju, Priručnik za početnike. štrikanje (pletenje)

 

Pogledajte i video kako se plete bez igala- Kako da ispletete šal bez igala:

 

Procitajte i :

Najbrži i najoriginalniji način: Kako da ispletete šal u kartonskoj kutiji

Poslužite se ovim trikom koji spada u najoriginalnije načine pletenja.

Isecite karotonsku kutiju na dva dela, a potom na obe polovine napravite otvor koji će u završnoj fazi pletenja odigrati važnu ulogu. Delove kutije spojite u jedno, a potom spojene ivice isecite na sitne delove, a svakli drugi delić sklonite sa kutije. Ovi “otvori” će poslužiti kao najbolja podloga za pletenje. Početak pletiva zalepite na spoljašnji deo kutije i počnite da pletete, sa spoljne strane iseckanih pločica obmotajte pletivo, potom dodatni sloj pletiva provucite kroz postavljeno pletivo i nastavite “pletenje” sa unutrašnje strane kutije.

Majstorija- zanati i domaca radinost 

Odlepite početak pletiva i provucite šal kroz otvor na dnu kutije. Pletivo provačite kroz spoljašni delove kutije, i lagano skidajte pletivo sa nje. Zategnite krajeve pletiva na kraju.

 

Pogledajte za kraj i ovo (klikom na link ispod):

Pletenje, heklanje: Rečnik pojmova i čitanje mustri, shema [linkovi]

 

 

Uredio: Svi u selo, kurir_ zena,  Autor: Stil / washingtonpost.com

Urbana opasnost (Kako živeti van sistema). Iskustva ljudi. (video)

Svoje zalihe hrane-nezavisna porodica

Kakve opasnosti krije život u velikim gradovima?

Iskustvo ljudi iz 1929. god za vreme velike krize i trend dešavanja u svetu nam govori da je potrebno da se što pre osposobimo za život u prirodi izvan sistema.

Ovaj film nema za cilj da zaplaši nekog, vec da podseti na neka turbulentna vremena koja su bila u našoj bliskoj prošlosti, kao i  da  poduči i iznese dobre ideje za sve one koji žele da žive van gradova, bliže prirodi.

Beograđanin odlučio je da ostavi urbani život na asfaltu prestonice i preseli se u prirodu

Dok mladi masovno napuštaju selo i sele se u grad, ovaj momak je uradio potpuno suprotno. Za BKTVNews priča o razlozima zbog kojih je doneo ovu odluku.

Beograđanin Dejan Jevtić (29) odlučio je da ostavi urbani život na asfaltu srpske prestonice i preseli se u prirodu i to u Prnjavor nadomak Beograda. Kako kaže, ljubav prema prirodi nasledio je od svog oca, koji se bavi alpinizmom.

“Uvek smo išli po raznim nenaseljenim mestima u čijim smo se blizinama našli. Naš odlazak na more se sastojao u konstantnom kretanju od plaže do plaže, u potrazi za što divljijom i skrivenijom od ostatka sveta”, počeo je svoju čudesnu priču Dejan.

Svoju ljubav prema prirodi nastavio je kroz studiranje pa je zavrsio Geografski fakultet, smer Zaštita životne sredine. Razočaran stanjem društva, odlučio je da proba da napravi mikrosvet po svojoj meri. Jako je vezan za svoje prijatelje i porodicu i nikada nije pomišljao da ode iz zemlje.

“Kao mladom idealisti koji je mislio da može da promeni ceo svet, studije nisu donele mnogo. Nisam bio spreman da sedim u kancelariji 8 sati dnevno, a bitno mi je da vidim da sam uradio nešto konkretno.”

Nakon završenog fakulteta počeo je da uči više o permakulturi i životu u prirodi, pa je pronašao rešenje. Permakultura nas uči tehnikama koje čine život odgovornim prema prirodi, a da opet zadovolji i potrebe jedinke. Dejan je odlučio da se preseli na plac, koji se nalazi na kraju vikend naselja u mestu Prnjavor ispod Avale.

“Totalna tišina i mir koji jedino remeti prijatan šum vetra i crkut ptica i tu sam video sebe. Kad mi je potrebno uđem u autobus i nađem se u centru grada za manje od sat vremena.”

Počeo je da gradi kuću od prirodnih materijala, gline i sena, koju je ukopao pa podseća na brežuljak sa zadnje strane. S prednje strane je otvorena staklom. Kućica još nije završena, jer kako kaže Dejan, nove ideje stalno naviru.

Da bi sebi obezbedio hranu, bavi se poljoprivredom, ali kaže da mu sadnja ne ide od ruke.

“Čak i za jedno gradsko dete, koje nikad nije imalo nikoga na selu, zaprepašćujuće mi poljoprivreda ne ide od ruke. Jedno su knjige i tekstovi, priče, a drugo motika, ali niko se naučen nije rodio. Druga sezona je donela više plodova od prve, pa se nadam da će se tako nastaviti”, optimističan je bio simpatični mladić.

Dejan se bavi i pčelarstvom jer kraj oko Avale obiluje bagremovom šumom. Želi da se ovaj predeo otvori ka što većem broju ljudi, da se održavaju seminari, predavanja, radionice o zdravom životu, permakulturi. Trenutno radi u prodavnici opreme za boravak i aktivnosti u prirodi.

“Radim sezonski, par meseci preko zime da bih radio na kući, a u bašti nema posla. Skupljam pare da uvedem struju i onda ću se potpuno preseliti u Prnjavor jer za sada još živim u porodičnoj kući na Dušanovcu.”

Do sada su mu mnogobrojni prijatelji dolazili na izlete, roštiljanja i radne akcije. Jedan od najlepših primera je srpsko-francuska svadba koja je bila ovog proleća.

“Pun autobus mladoženjinih prijatelja mahom muzičara doneo je žurku u Prnjavor. Gosti su doživeli dva dana veselja u atmosferi Kusturičinih filmova. Dogovor je da svake godine bude nova svadba kako bismo opet doživeli slična iskustva.”

http://bktvnews.com/